Bo­ga­tu isto­ri­ju Pi­ve bi­lje­ži­li su mno­gi na­uč­ni­ci i pu­to­pi­sci, ali ži­vo pre­da­nje u ovom kra­ju i da­nas ot­kri­va de­ta­lje ko­ji ni­je­su za­pi­sa­ni. Pri­ča Lju­bi­še Jo­ka­no­vi­ća, iz piv­skog se­la Tr­sa, osvje­ži­će pam­će­nje svi­ma ko­ji su ne­kad od svo­jih sta­rih ču­li za Ma­ri­ju Jo­ko­vu Adžić, že­nu ko­ja je u Plu­ži­na­ma ži­vje­la kra­jem 19. vi­je­ka, a ko­ju su zbog nje­ne na­ra­vi i do­bro­čin­sta­va svi zva­li Maj­kom. Upra­vo je ona ta, is­pri­čao je Jo­ka­no­vić, ko­ja je sple­tom ži­vot­nih okol­no­sti spo­ji­la u Pi­vi krv kra­ljev­ske po­ro­di­ce Pe­tro­vić sa Ne­ma­nji­ći­ma. Ma­ri­ja je iz sve­to­rod­ne lo­ze Pe­tro­vi­ća, od­no­sno iz li­ni­je Pe­tra To­mo­vog, bra­ta vla­di­ke Ra­da. Di­je­te je iz bra­ka Pe­tro­ve kćer­ke Sta­ne sa ko­man­di­rom Živ­kom Đu­ka­no­vi­ćem i ime je do­bi­la po Nje­go­še­voj se­stri. Po ta­da­šnjim ne­pi­sa­nim pra­vi­li­ma, na­kon smr­ti knja­za Da­ni­la, ko­ji je vla­di­ku Ra­da na­sli­je­dio u vla­dar­skoj ti­tu­li Cr­ne Go­re, Ma­ri­ja je kao naj­sta­ri­je unu­če tre­ba­lo da pre­u­zme kra­ljev­sku kru­nu.
– Htje­la ne htje­la, ona je kru­nu ku­će Pe­tro­vi­ća ta­da mo­ra­la po­klo­ni­ti svom ro­đa­ku knja­zu Ni­ko­li, a on ju je za­uz­vrat ško­lo­vao. Ma­ri­ja je za­vr­ši­la žen­ski In­sti­tut na Ce­ti­nju i ka­sni­je se uda­la za bri­ga­di­ra Jo­ka Vu­lo­vog Adži­ća u Pi­vi, sa ko­jim je iz­ro­di­la de­se­to­ro dje­ce – is­pri­čao je Jo­ka­no­vić dio isto­ri­je svo­je po­ro­di­ce, ali i Pi­ve.
Sta­si­ta Cr­no­gor­ka u dom je do­ni­je­la zna­nje, smjer­nost i do­bro­tu. I da­nas se pre­pri­ča­va ka­ko je „Maj­ka” u Pi­vu pr­va do­ni­je­la ko­la­če i dru­ge po­sla­sti­ce, ali po­seb­no ka­ko je u gla­so­vi­toj i bo­ga­toj ku­ći Adži­ća uvi­jek bi­lo mje­sta za sva­kog put­ni­ka na­mjer­ni­ka. Jed­na od nje­nih kćer­ki, Ro­sa, na­sta­vlja pri­ču Jo­ka­no­vić, uda­je se za pred­rat­nog prav­ni­ka i na­čel­ni­ka dur­mi­tor­skog sre­za Ra­di­vo­ja Kra­lja­či­ća, i iz tog bra­ka ro­di­la se Zor­ka, Lju­bi­ši­na maj­ka, a ime je do­bi­la po naj­sta­ri­joj kćer­ki kra­lja Ni­ko­le. Na­sli­je­di­la je na­rav ba­ke Ma­ri­je, a ti­me i krv Pe­tro­vi­ća ko­ju je uda­jom za An­ta Jo­ka­no­vi­ća spo­ji­la sa drev­nim Ne­ma­nji­ći­ma. Lju­bi­ša Jo­ka­no­vić po­ja­šnja­va da to piv­sko brat­stvo vo­di po­ri­je­klo od Ne­ma­nji­ća, od kra­lja Mi­lu­ti­na.
– Mo­ja maj­ka Zor­ka, ko­ja je u du­bo­koj sta­ro­sti pre­mi­nu­la pri­je dvi­je go­di­ne, uvi­jek se pri­li­kom po­pi­sa sta­nov­ni­štva pi­sa­la kao Cr­no­gor­ka, a otac An­to kao Sr­bin. Ni jed­no ni dru­go ni­je­su mo­gli dru­ga­či­je, ona od Pe­tro­vi­ća, on od Ne­ma­nji­ća, a ina­če je to­kom Dru­gog svjet­skog ra­ta bio ma­jor kra­ljev­ske voj­ske. Nji­ho­vo raz­li­či­to vi­đe­nje ni­ka­da ni­je bio pro­blem ni me­đu nji­ma, a ni me­đu dva­na­e­sto­ro dje­ce ko­li­ko su iz­ro­di­li. Bož­jom pro­mi­sli u Pi­vi se po­mi­je­ša­la krv dvi­je sve­to­rod­ne lo­ze – re­kao je Jo­ka­no­vić.
Ža­li, ka­že, što ni­je­su sa­ču­va­na sva do­ku­men­ta ko­ja svje­do­če o do­ga­đa­ji­ma iz ži­vo­ta po­ro­di­ce nje­go­ve ba­ke po maj­ci, ali i Jo­ka­no­vi­ća ko­ji su isto­ri­ju Pi­ve obi­lje­ži­li sa mno­gim zna­me­ni­tim lič­no­sti­ma. Ku­ća Adži­ća iz­go­re­la je pri­je ne­ko­li­ko go­di­na i va­tra je pro­gu­ta­la fo­to­gra­fi­je piv­ske Maj­ke, nje­ne po­ro­di­ce, a ide­o­lo­gi­ja na­kon Dru­gog svjet­skog ra­ta iz drev­ne sve­ti­nje, Ma­na­sti­ra Pi­va, „od­u­ze­la” je vri­jed­nu do­ku­men­ta­ci­ju ko­ja do da­nas ni­je vra­će­na.
– Znam da Pi­va pam­ti i da ne­ma to­ga ko će to iz­bri­sa­ti ili pre­kro­ji­ti. Že­lio sam da pri­ču o dvi­je že­ne ko­je su spo­ji­le kra­ljev­ske po­ro­di­ce bu­de za­pi­sa­na i u va­šim no­vi­na­ma, jer sta­ri od­la­ze, a mla­di, ko­je to mo­žda i ne za­ni­ma, do­la­ze pa da se ne­kad pri­sje­te, ma­kar on­da ako do­đe vri­je­me da ih ne­ko pi­ta ko su i oda­kle su – za­klju­ču­je Jo­ka­no­vić.B.Bra­šnjo


Su­prot­ne ide­o­lo­gi­je ni­je­su upr­lja­le čast po­ro­di­ce

Lju­bi­šin otac An­to umro je pri­je vi­še od dvi­je de­ce­ni­je, ali je u Pi­vi ostao po­znat kao ne­ko ko je u vi­ho­ru ra­ta sa­ču­vao či­ste ru­ke i sa­vjest. To su Pi­vlja­ni, is­pri­čao je nje­gov sin, uvi­jek zna­li da ci­je­ne. Kao ma­jor kra­vljev­ske voj­ske i pri­pad­nik po­kre­ta Dra­že Mi­ha­i­lo­vi­ća, An­to ni­je do­zvo­lio da u Pi­vi, gdje je ta ide­o­lo­gi­ja ima­la vlast od ju­na 1942. do apri­la 1943. go­di­ne, pad­ne brat­ska ili kom­šij­ska kap kr­vi.
– Otac je bio ko­man­dant ba­ta­ljo­na Pi­ve u či­nu ma­jo­ra kra­lje­ve voj­ske, ali je, upr­kos to­me, ostao za­pam­ćen kao mi­ro­lju­biv čo­vjek. Ni­je iza­zi­vao ni­ti do­zvo­lja­vao da se pro­li­je krv su­prot­sta­vlje­nih stra­na u ovom kra­ju. Lju­di i da­nas pre­pri­ča­va­ju ka­ko je znao piv­skim ko­mu­ni­sti­ma do­ja­vi­ti da je po­tje­ra od stra­ne čet­ni­ka, pa da se sklo­ne. Mi smo vje­ru­ju­ća po­ro­di­ca od isko­na, a se­stra mo­ga oca bi­la je uda­ta u Žar­ko­vi­će i njen sin Pe­tar bio je me­đu pr­vim ko­mu­ni­sti­ma ovog kra­ja – is­pri­čao je Jo­ka­no­vić.
Kao pri­pad­nik Mi­ha­i­lo­vi­će­vog po­kre­ta An­tu je na­kon ra­ta nu­đe­no da sa po­ro­di­com od­se­li iz Pi­ve, ali je to od­bio. Pred smrt, a umro je na dan Sv. Sa­ve, dje­ci i su­pru­zi Zor­ki je re­kao da ne bri­nu jer im ne osta­vlja ni­ka­kav „zao trag”, već od­la­zi či­ste sa­vje­sti i ru­ku.


Ro­di­telj­ski dom ukra­šen fre­ska­ma

Od dva­na­e­sto­ro dje­ce Zor­ke i An­ta Jo­ka­no­vi­ća da­nas ih je še­sto­ro me­đu ži­vi­ma. Od ro­di­te­lja su na­sli­je­di­li do­bre i ple­me­ni­te oso­bi­ne, a po­ro­dič­no og­nji­šte odr­ža­va­ju. Lju­bi­ša se pri­je vi­še go­di­na vra­tio iz Be­o­gra­da ka­ko bi bra­tu Ra­du­nu po­mo­gao u to­me, jer uvi­jek su bi­li do­ma­ćin­ska ku­ća iz ko­je, Zor­ki­no je na­sle­đe, ni­ko ni­je iza­šao ne­u­go­šćen ili, ne daj bo­že, gla­dan. Ka­ko je ka­zao, ne ža­li što se vra­tio u rod­no se­lo, i na­sli­je­đe­no po kr­vi Pe­tro­vi­ća i Ne­ma­nji­ća odr­ža­va do da­nas. Jo­ka­no­vi­ći su Pi­vi kroz isto­ri­ju da­li čak de­vet­na­est sve­šte­ni­ka, a i Lju­bi­ša je u jed­nom tre­nut­ku kre­nuo sto­pa­ma pre­da­ka, pa je učio bo­go­slov­sku ško­lu. Na­u­če­no i na­sli­je­đe­no da­nas, u tre­nu­ci­ma od­mo­ra, pre­no­si na unu­tra­šnje zi­do­ve ro­di­telj­skog do­ma. Ukra­sio ih je fre­ska­ma sa li­ko­vi­ma sve­ti­te­lja na­še cr­kve, li­kom Sv. Đor­đa, kr­snom sla­vom Jo­ka­no­vi­ća.
– Ima­nje se mo­ra odr­ža­va­ti, pa je sve ma­nje vre­me­na, a i go­di­ne su sti­gle i vid je osla­bio. Do pri­je ne­ko­li­ko go­di­na ra­dio sam in­ten­ziv­no fre­ske, mno­ge ni­je­su za­vr­še­ne, fa­li ma­te­ri­ja­la, a i pod­lo­ga ni­je od­go­va­ra­ju­ća. Ne­ka osta­ne da ne­ka bu­du­ća po­ko­lje­nja ka­da uđu u naš dom od­mah zna­ju ka­kva je po­ro­di­ca ov­dje ži­vje­la – is­ta­kao je on.